Naravno da se tu možemo osvrnuti i na godine, ali nekako misli me više vode na dane, sate i godišnje doba.

Svakodnevno slušam kako je Argonu teško. Vrijeme ga ubija. Ja se pravim da to sa mnom nema nikakve veze. Ja nisam osjetljiva kao on. No nakon još jedne godine iza sebe, što i nije problem, problem je partijanka, čini se da sam sad u nekoj gadnoj gabuli.  Već je prošlo pet dana i ja ne mogu doći k sebi. Tu je veliki problem to što dnevno spavam nešto ispod šest sati, što mi je i inače premalo, ali sad je totalna koma.

Guštam se provesti pola subote u krevetu s voljenim mi Argonom. Želim doručak u krevet. Ja ću ga napraviti, samo da ga imam kad pojesti.

Još samo sutra......