Sjedim na poslu svijesna cinjenice da mi se nista ne radi. To i "radim". Sjedim i surfam netom. Naravno, pazim da barem nesto od posla bude pored mene tako da povremeno radim nesto, ili da barem tako izgleda.

Grozno je to da radila ja nesto korisno ili ne, svejedno mi se koce ledja, trnu mi noge i apsolutno mi treba neka aktivnost. Tako barem povremeno hodam nekamo, pokusavajuci naci neki razlog za to. Mrzim dane kad mi koncentracija ne dopusta da radim nesto korisno. Znam da trosim svoje vrijeme. Posao koji sad eskiviram stici ce me neki drugi dan i bit ce mi guzva i odvratno, ali ne mogu si pomoci.

Na zalost nemam toliku slobodu da se igram oko slaganja svog auta i sl. cak i ovo pisanje moglo bi kod mog "dragog" sefa izazvati neke sumlje. Sjedimo relativno blizu a  i vrata su otvorena. A jbg. Ne mogu si pomoci.

Mozda odem na gablec skoro, mozda me to probudi, iako ne vjerujem u tu mogucnost. Jednostavno sam premalo spavala a ovaj je tjedan tesko vrijeme. To je to.

Grozno je za reci, ali opet bi mi dobro dosao godisnji.