Što želimo u životu? Biti sretni, imati toliko para da budemo zadovoljni (nekima treba više, nekima manje, ali svi želimo dovoljno novaca za nešto).

Često ne znamo kako to postići. Ponekad nismo sigurni što zapravo želimo. Jebeno je to. Kad si mlad (za starije ne znam, još) mišljenje zna varirati. Lako ti se nešto dogodi i ono u što si bio siguran u tren znaš izgubiti povjerenje. Mislim da kad narasteš, ostariš (nazovimo to kako god) jednostavno zažmiriš i pustiš da te prođe. Nemaš toliko energije ni volje da na svaku sitnicu reagiraš. To zaključujem iz vlastitog iskustva. Sve češće mi se ne da reagirati na stvari na koje sam prije reagirala i nisam si mogla pomoći. I sada imam takve situacije. Kad mi sve iznutra želi iskočiti van. Kad  bjesnim i mislim da ću doslovno eksplodirati. Imam dvojako mišljenje o tome. Sviđa mi se što još imam energije za takvo što i užas kad shvatim na što zapravo trošim tu energiju. Ono veselje koje me ponekad obuzme oko odlaska na more, izlet, poneku kavu, park to je energija na koju sam ponosna, ali dolazi rjeđe. Nekada su dolazile svaki dan, ponekad i više puta dnevno... Jbg, očito sve dobre stvari prolaze, ili ih samo ne znam zadržati. Možda samo atrofiramo s godinama, ali što više vježbamo (veselimo se) to duže traje. Hmm. Mislim da je tako. Ne treba se popustiti pesimizmu.

Njemu je loše danas. Ne treba piti. Naročito ako nemaš društvo. Ja sam spavala. Meni je poprilično dobro. Danas bi najradije na Jarun i slušala IGGI POPA. E da mi je čuti Candy uživo. Nisam razmišljala o tome ranije. Tak me danas puklo. Istina ne bi dala 350 kn, a ni 250 kn, mislim bi, ali nemam za to para. Imam neke važnije stvari. Jbg. Takva sam. Ali rado bih uhvatila zvukove koncerta s neke livade, gdje ne naplaćuju slušanje. Hmm. Tko zna možda se nađem negdje tamo.