Nije da je tako, ali sigurna sam da se nikad neću udati, ni imat djecu pod ovakvim uvjetima. Što reći, kad se radi samo o meni ili samo o meni i njemu nije bad ako se jednom mora reći STOP štednja, nema se više para, ali da mi je dijete tu? Kako bi njemu objasnila da, jbg nema ničeg. Nema se. Nema obleke. Nema pelena. Nema i točka.
Nije da već nemam dignut kredit. Čak nemam niti lošu plaču, ali režije rastu, hrana raste, benzin da i ne spominjem. Nema tog poticaja koji mi država može dati za dijete. I zato, iako ima i drugih razloga, neću imati djecu.
Kolega daje otkaz. Kaže da više ne može ovako. Žao mi je iako mi je i drago zbog njega što odlazi. On je tu godinu dana više od mene. Žao mi je. Falit će mi. Ne želim razmišljati koliko ćemo biti u govnima kad ode. A bit ćemo jako u govnima. Zato mu je i bolje što ide. Previše toga je ovisilo o njemu. Svi ćemo mi jednom pobjeć odavde. Bar se nadam.
Jedva čekam godišnji. Nadam se da ću skinuti šlauf do tada. Ali i ako ga ne skinem jbg, ništa se neće dogoditi. Jedino ću morati kupiti poneku širu majicu i nove hlače. Samo nek počne lijepo vrijeme. Pozdrav za sada. Čeka me posao.
